Vilijam Barouz: skalpelom protiv oruđa kontrole

Brion Gysin, William S. Burroughs, Danger, Paris 1959, The Barry Miles Archive

Da li ti je poznato da je oružje Divljih momaka osamnaest inča dugačak Bouvi nož?”, čuveno je pitanje koje je Vilijam Barouz 1974. postavio Dejvidu Bouviju u intervjuu koji mu je dao za februarsko izdanje Rolingstona. Bouvi je u to vreme već uveliko za svoje stihove koristio Barouzovu kat-ap tehniku (primer: album Dajmond dogz) koju je ovaj istraživao i unapređivao više od deset godina, ne zaustavljajući se samo na eksperimentisanju sa književnim formama.

Od momenta kada se njegovo ime pročulo u Evropi i Americi, Barouz se našao u žiži interesovanja rok muzičara. Njegova bleda, elegantna pojava se, na primer, nalazi tet-a-tet uz Merilin Monro na kultnom omotu Bitlsa Sgt. Peper`s Lonely Hearts Club Band, uz šezdesetak drugih ličnosti koje su na ovaj ili onaj način imale uticaj na najveći britanski bend svih vremena. Barouz se, međutim, ne pojavljuje samo na omotu Bitlsa. Njegovu kat-ap tehniku Pol Makartni upotrebnjava u krojenju stihova za Elenor Rigbi, ali je uticaj neosporan i u pesmi A Day in the Life. Jedini autorizovani biograf Vilijama Barouza – Beri Majls – otkriva u razgovoru sa Kolinom Felouzom, kustosom aktuelne izložbe u Kunsthale “Kat-aps, kat-ins, kat-auts”, da su Barouz i Makartni sredinom 1960-ih u Londonu istovremeno snimali, svaki za sebe, svoje tonske zapise u nekadašnjem stanu Ringa Stara pretvorenom u studio. Tokom tih višemesečnih “komšijskih” odnosa, Barouz i Mekartni su vodili žive diskusije o kat-ap tehnici i mogućnostima koje ova nudi za primenu u muzici.

Pol Makartni je intezivno radio na svome audio magazinu koji je, u vidu gramofonske ploče, trebao da izlazi jednom mesečno i koji se sastojao od fragmenata intervjua, studijskih proba, stihova, bekstejdž razgovora i neobjavljenih audio zapisa, dok je Barouz eksperimetnisao sa stereo uređajima koje je dizajnirao Jan Somervil, njegov dugogodišnji životni saputnik. Samervil je bio zadužen za tehničko opremanje čitavog studija, a njegov izum stroboskopa sačinjenog od cilindra sa prorezima postavljenog na gramofon sa 78 ili 45 obrtaja, postao je poznat kao Mašina snova koju je Barouz upotrebljavao u svojim video i audio radovima. Na izložbi u Kunsthale se nalaze Barouzovi kat-ap filmovi (u režiji Britanca Antonija Balča) – Towers open fire (1962), The cut ups (1966) & Vilijam kupuje papagaja (1963). U jednome od njih se vidi Mašina snova, inače kreirana pod uticajem knjige Živi mozak britanskog neuropsihologa i pionira robotike Vilijama Greja Voltera.

William S. Burroughs, Brion Gysin, Untitled (p. 157), circa 1965, Los Angeles County Museum © Estate of William S. Burroughs

Iako se kod Barouza, naročito na ranču u Kanzasu na kome je proveo poslednje godine svog života (1981-1997), okupljala muzička elita – Peti Smit, Lu Rid, Debi Hari, članovi benda Sonik Jut, Mik Džeger, Kurt Kobejn (i mnogi, mnogi drugi) koji su provodili dane u intelektualnoj razmeni sa ocem Bit generacije – pisac je neretko izjavljivao da mrzi rokenrol i da su mu svi tu ljudi dragi ali da nema pojma ni šta pevaju. A pošto je živeo u samoizgrađenom svetu velikih protivrečnosti, to ga nije sprečilo da učestvuje u ponekom od njihovih projekata. Tako su nastale uvrnute kolaboracije sa Ravi Šankarom, Ornet Kolman, Lori Anderson, sa bendovima Ministri i R.E.M, a ne treba zaboraviti ni čuveni maksi singl “Zvali su ga sveštenik” nastao sa Kurtom Kobejnom. Barouzova necenzurisana pisana reč i njegova sklonost ka preterivanju su inspirisali i britansku pank i post pank scenu; na primer, muzički – Trobing gristl, Dženesis P-Oridž, Kabare Volter i Džoj divižn, na dizajn planu – omote za albume bendova Bazkoks i Televižn umetnice Linder Sterling.

William S. Burroughs, Brion Gysin,Untitled, circa 1965, Los Angeles County Museum © Estate of William S. Burroughs

Kat-ap,kat-in,kat-aut”o umetničkom opusu Vilijema Barouza je prva izložba sa smislom koju je Kunsthale uspela da postavi na noge posle niza recikliranih tema i kuratorskih promašaja. Neki od kritičara zameraju kustosu Kolinu Falouzu (umetnik i profesor Zvuka i vizuelne umetnosti na liverpulskom institutu za scensku umetnost koji je 1996. osnovao Pol Mekartni) na šturim informativnim panoima, ukazujući na preveliku gustinu izložene dokumentacije i poteškoće u snalaženju takvih posetilaca koji nisu dovoljno upoznati sa Barouzovim životom i stvaralaštvom. Sa druge strane, manje je verovatno da će se neko ko nema pojma o anfan teriblu američke post-ratne književnosti i o njegovom neiscrpnom kros-overu književnih, likovnih i audio elemenata, uopšte uputiti na izložbu u Kunsthale kada se u njenom direktnom okruženju nalaze mnogo komercijalnije stvari. Na izložbi se nalazi pregršt fanzina i originalnih rukopisa Vilijama Barouza, njegove Shotgun paintings (čiji naziv nije slučajno sličan Pucnjevima Niki de Sen Fal), crno-bele fotografije (studije motiva za kolaže) nastale mahom u Londonu, audio snimci njegovih književnih eksperimenata, semplovanja…Njegov nazalni glas se može čuti sa mnogobrojnih snimaka u kojima čita isečke iz svojih kratkih priča i bizarnih beleški. U mnogobrojnim vitrinama se mogu pogledati delovi iz njegovih dnevnika, kolaži i novinski članci vezani za javne nastupe, performanse i objavljene knjige. Jedan od najzanimljivijih delova izložbe je posvećen seriji od sedamnaest kat-ap radova nastalih u saradnji sa Brajanom Gajsinom.

Skoro pune tri decenije pre nego što će Gajsin (1959. u Parizu) pukom slučajnošću otkriti potencijal tehnike koja će, tek kroz eksperimente Vilijama Barouza, postati poznata kao kat-ap, Tristan Cara je prvi opisao proces nastanaka kolaža i poezije uz pomoć isečaka iz novina i brošura. Međutim, jedino će Vilijam Barouz ovu metodu iscrpeti do kraja. Nekoliko njegovih romana je sasvim bazirano na ovome principu, kao na primer “Nova” trilogija: Soft mašin (1961), Karta koja je eksplodirala (1962), i Poslednje reči: Nova ekspres (1962), nastala od preko hiljadu stranica materijala preostalog od pisanja Golog ručka.

William S. Burroughs, 45 Long Colt 5 Shots, 1992, Mugrabi Collection, © Estate of William S. Burroughs

U kombinaciji vizuelnog i tekstualnog, Barouz je provodio ogromnu količinu vremena odabirući materijal za kat-ap kolaže. Prvo bi dovršio tekst a potom nacrtao raster (najčešće sastavljen od 36 kvadrata) i nasumice numerisao svaki od kvadrata. Oduševljen principom slučajnosti i opsednut idejom da su jezik i nauka oruđa kontrole, Barouz je svoje eksperimentisanje pisanom rečju video kao oblik borbe protiv establišmenta. Čim bi otkucao stranicu teksta, isekao bi je skalpelom na četiri dela koja bi potom izmestio i pokušao da pronađe interesantan spoj napisanih redova ili misli. Ukoliko bi pronašao idealan sklop, rezultat bi otkucao na zasebnoj stranici na kojoj bi ostalo samo par upotrebljivih redova. Barouz je bio u konstantnom procesu podvlačenja, traženja za sekvencama i prekucavanja koje ga je bukvalno zatrpavalo gomilom nedovršenog materijala. Na početku je koristio članke iz magazina Lajf i Tajm, tokom 1960-ih pasaže iz dela Vilijama Šekspira, Džejmsa Džojsa, stihove Artura Remboa, Ezre Paunda, a kasnije je počeo da inkorporira i sopstvene tekstove.

U Kunsthale se nalazi i rekonstrukcija piščeve privatne biblioteke iz kuće u Kanzasu koja pokazuje da je, onoliko koliko je čitao ozbiljna književna dela, toliko, iz puke radoznaloisti, studirao i petparačku literaturu, savetodavne ili sektaške knjige, a naročito se posvećivao studiranju svih učenja koja su na bilo koji način imala veze sa oslobađanjem od sistema kontrole.

Izložba “Kat-aps, kat-ins, kat-auts” u bečkoj Kunsthale o umetničkom stvaralaštvu Vilijema Barouza, čoveka koga su zvali Sveštenik, Džanki-džentlmen,Nevidljivi čovek, Kralj “peškira”, ili “Stari Bik Li” kako mu je u romanu Na putu protepao Džek Keruak, traje do 21. oktobra ove godine.

1“Wild Boys” je Barouzov roman iz 1971.