Nagrada Monblan francuskoj rediteljki Žizel Vijen

Gisele Vienne holds her awardU neobičnom ambijentu nekadašnjeg salcburškog Palmenhauza, a danas cvećare poznate po elegantnim balovima, Francuskinji Žizel Vijen je 21. avgusta uručena nagrada Monblan za obe predstave sa kojima se našla u selekciji programa Young directors: Večiti idol i Evo ovako ćeš da nestaneš.

Ovog leta se na repertoaru Mladih reditelja našlo pet pozorišnih komada iz Južnoafričke republike, Francuske, Austrije i Južne Koreje, od kojih su se četiri takmičila za glavnu nagradu. Proizvođač luksuz naliv-pera, satova i nakita Monblan već jedanaestu godinu finansijski podržava ovaj projekat koji se etablirao kao programski deo Salcburškog letnjeg festivala. Poznata švajcarska firma tradicionalno sponzoriše jednu predstavu koju dovodi u Salburg o svome trošku, a za najbolju režiju dodatno dodeljuje novčanu nagradu od 10.000 € i nalivpero Makbet u režiji Maksa Rajnharda nazvano prema “evropskom Liju Strasbergu” – glumcu i reditelju koji je 1920. sa Hugom fon Hofmanštalom i Rihardom Štrausom osnovao Salcburški letnji festival.

Petočlani žiri u sastavu – Tadeuš Ropač (kolekcionar i galerista), predsednica Salcburškog letnjeg festivala Dr. Helga Rabl-Štadler, glumac August Dil, austrijski režiser i dramaturg Klaus Hendl i urednik redakcije kulture nemačkog lista Di cajt Peter Kimel – je svoju odluku obrazložio sledećim rečima: „(…) This is how you will dissapear_Salzburger Festspiele_Photo by Bastien DurandU teatru Žizel Vijen, čoveka proždiru prostori za koje je mislio da njima vlada. Ali način na koji se bori, iako na kraju nestaje, pun je lepote (…)“ Po uručenju nagrade, Vijen je u svome emotivnom govoru apelovala na novinare da pažljivije biraju reči pri pisanju kritika, reagujući na par oštrih i neprijatnih formulacija u prikazima njenih predstava koji su izašli u štampi. Najviše otrovnih strela je bilo ispaljeno na račun Večnog idola, predstave na ledu koja navodno tematizuje ljudsku fragilnost, odnosno krckanje naivne nevinosEternelle idole by Gisele Vienne, Photo by Estelle Ehananiati u procesu odrastanja, sa bićem rastrzanim između želje za sigurnošću i dodira sa opasnošću. U Večnom idolu kao prvom delu umetničkog projekta koji pokreće pitanje savremenog poimanja lepote i njegovog uticaja na odnos ljudi prema redu i disciplini, glumci su (sem Žonatana Kapdevjeja) profesionalni sportisti; klizačici Oror Pomerenko su se u salcburškoj ledenoj dvorani Folksgarten na ledu pridružili članovi hokejaškog tima EC Oilers Salzburg i devojčice iz lokalnog Klizačkog saveza… Stvoriti koreografiju na ledu i nazvati je modernim plesom je pilula koja se teško guta zbog čega je i izostao entuzijazam publike i kritike. Drugi deo projekta nazvan Evo ovako ćeš da nestaneš (prikazan na festivalu u Avinjonu 2010) se takođe okorišćava profesionalnim sportistima u priči o strasti i zločinu, sa radnjom koja se odvija u mračnoj, maglom obavijenoj šumi.

Od pojave ublikacije Close up u kojoj su otkriveni detalji vezani za pojedinačne produkcije Mladih reditelja, medijska pažnja je do 31. jula bila usmerena prema južnoafričkoj rediteljki Princes Zinzi Mlongo i njenoj predstavi Zarobljeni. Najavljivan kao komad koji se bavi ljudskim željama, očekivanjima, nadama i stremljenjima i zamkama u koje sami u kroz njih upadamo, Zarobljenima je postavljena visoka letvica koju je Mlongo oborila uz tup zvuk. Ono što je trebalo da posluži kao odskočna daska za internacionalnu karijeru rediteljke iz Vitbenka (i trupu Tik Tok prodakšns) kojoj je Monblan pokrio sve troškove produkcije i gostovanja u Salcburgu, naišlo je na mlak prijem publike koja je Zarobljene ispratila apatičnim aplauzom. Glavna slabost predstave je loš dramski tekst koji liči na pismeni zadatak na temu ”definicija slobode”, pri čemu je ostalo nejasno o kakvim se slobodama konkretno radi. Mlongo tvrdi da pri koncipiranju Zarobljenih nije obrađivala južnoafričku prošlost i da je njena tema o ropstvu predrasudama, društvenim normama ili idealima lepote – univerzalna. Kao inspiraciju citira dramski tekst Obojeni muzej afroameričkog pisca Džordža Volfa, što je očigledno samo u korišćenju ideje o „muzeju živih ljudi“. Protagonisti Zarobljenih se smenjuju na bini u brzom taktu, deklamuju svoje životne priče dotičući se tema rata, izopštenosti iz društva, mobinga, a potom i dijeta, plastične hirurgije, novca i slave… Tokom sedamdeset minuta koliko komad traje, poruka postaje sve nejasnija, naracija sve besmislenija.

Tick Tock productions, play Trapped by Princess Zizi Mlongo, photo by W. Kirchner Jakob Michael Reinhold Lenz by Cornelia reiner, Theater Montagnes, Photo by W. Kirchner

Kornelija Rajner se za nagradu takmičila sa komadom Jakob Mihael Rajnhold Lenc (u izvođenju pozorišne trupe Montanj rus), rađenom prema pripovetci Georga Bihnera o pesnikovom kratkotrajnom boravku u domu konzervativnog pastora Oberlina u alzaškom selu Valderzbah (1771). Bihnerov Lenc se smatra remekdelom kratke biografske proze koja slika svu ozbiljnost pesnikovog duševnog stanja posle nikada razjašnjenog raspada prijateljstva sa Johanom Volfgangom fon Geteom. Uprkos izvanrednoj glumi, maštovitoj scenografiji i muzici koju uživo kreira jedan perkusionista, predstava Jakob Mihael Rajnhold Lenc je malokrvna, jednolinijska i ne uspeva da gane. Inače, na operskom programu Salcburškog letnjeg festivala se nalazi opera Vojnici Bernda Alojza Cimermana koja je bazirana na istoimenoj Lencovoj četvoročinki – najlepše muzičko iznenađenje ovoga leta.

Van konkurencije se našla predstava Hamlet kantabile reditelja Bae Jo-Supa u izvođenju trupe Tuida iz Seula, interesantna interpretacija Šekspirovog klasika kao ‘Hamlet-egzorcizma’. Vidovnjak Bobire tokom šetnje šumom pronalazi Hamletovu lobanju i beležnicu iz koje saznaje da pokojnik svake večeri luta svetom jer nije pronašao spokoj. Time počinje tipičan zaplet ala Tuida, trupe proslavljene povezivanjem istočnjačkih i zapadnjačkih pozorišnih tradicija, upotrebom lutaka, maski, akrobatike i muzike u eksperimentisanju sa dramskim tekstovima.

Prvi put u istoriji Monblan nagrade, za ovo priznanje su se borile samo rediteljke, što je samo jedna od osvežavajućih novina koje se mogu pripisati novoimenovanom direktoru glumačkog dela festivala Svenu-Eriku Behtolfu. I pored jako slabog prijema sve četiri predstave koje su se ove godine našle na takmičarskom programu Mladih reditelja, direktoru Behtolfu se treba odati priznanje na svežim idejama. Na primer, ovoga leta su u glavni pozorišni program bile uvrštene dve predstave čuvene lutkarske trupe Talijas Kompanjon iz Nirnberga koja je izvela Devojku iz Sveta Vila (ili Seljak kao milioner) Ferdinanda Rajmunda (1790-1836) i Zamak Franca Kafke, dečija predstava – izvanredan Modžo – je oduševila publiku svih starosnih dobi, a Moje pčele mladog austrijskog reditelja Klausa Hendla (koja je na Salcburškim festivalskim nedeljama doživela svoju premijeru) je u najmanju ruku, najoriginalnija produkcija festivala. Nikako ne treba zaboraviti ni izvanrednu produkciju bečkog Burgteatra Princ Fridrih od Homburga u režiji Andree Breta prema Hajnrihu fon Klajstu (1777-1811) sa Avgustom Dilom u glavnoj ulozi, jednim od najvećih nemačkih glumačkih eksporta (bioskopska publika ga je gledala pored Anđeline Žoli u Saltu) i legendarnim austrijskim glumcem Peterom Simonišekom (po procenama kritičara, najboljim Jedermanom svih vremena) koji se u predstavi pojavio u ulozi Izbornog kneza od Brandenburga.