H13 2012 – Nagrada Donje Austrije za performans odlazi umetnici Lilo Nein

This post is also available in: Engleskom

Lilo Nein, VBKOe (2012), Vienna Ovogodišnja nagrada H13 Donje Austrije je dodeljena umetnici Lilo Nein za performans ŠTA NAS POKREĆE! [na nemačkom originalu: Was uns bewegt!]. “Performansi Lilo Nein se okreću velikom problemu fizičke komunikacije u kome je i umetnički performans uhvaćen u neizbežnu vezu između tela i jezika.” Član ovogodišnjeg žirija Elisabeth von Samsonow je ovim rečima obrazložila izbor pobedničkog performansa. Ostali članovi žirija su bili kustoskinja Ursula Maria Probst, Christiane Krejs i Sissi Makovec (obe iz galerije Kunstraum Niederoesterreich).
Dok su se prethodni lauerati u svojim radovima bavili ulogom polova, starenjem i drugim socijalno-političkim sferama, ovogodišnja dobitnica H13 nagrade za performans je provela godine u analizi esencije samog performansa i teoretski i praktično. Ona ispituje žive nastupe i naše reakcije na njih u različitim aspektima. U njenom radu perfromans putuje kroz mnoštvo medija; on je tekst, uputstvo, dokument, peva se, pokreće i komunicira.
Rođena u Beču 1980, umetnica je studirala umetnost (Beč/ Hamburg) i koreografiju u klasi Kattrin Deufert & Thomasa Plischkea u Hamburgu. Video radovima, multimedijalnom umetnošču i performativnim instalacijama se bavi od 2004. Kao rezultat analize odnosa između tela i jezika kao sastavnim faktorima performansa, Lilo Nein od početka svoje karijere ostvaruje saradnju sa umetnicima performansa i glumcima.

Polazeći od ove teze, tekst kao (jezički) izraz nezavistan od vremena postaje vašan element definicije performansa Lilo Nein. Za publikaciju „Lično prevesti! Čitanka za scenografiju performansa“ Lilo Nein je pozvala 30 umetnika, koreografa i aktivista da napišu koncept za performanse. Tekstovi kompilirani u knjizi se okreću ulozi pisanja i pisanoj formi u performansima i autonomnosti performansa od čistog autorstva, kao i jedinstvenosti performansa.

Lilo Nein time takođe preispituje neophodnost živog izvođenja performansa i status njegove originalnosti. Lilo Nein, Passagegalerie Künstlerhaus (2012), pictured Lena Wicke-Aengenheyster and Kerstin-Olivia Schellander Kroz tekst performans postaje ponovljiv, može biti regenerisan; granice između produkcije i recepcije postaju tanke i porozne. U svojoj publikaciji „Prisutna umetnica: ko govori u performansima?“ (2001) Lilo Nein se još rezolutnije hvata u koštac sa pitanjem autorstva u performansu. Smatrajući gledanje aktivnom, nezamenljivom aktivnošću, ona podvlači interakciju između produkcije i recepcije, između izvođača i publike. Sem toga, Lilo Nein integriše publiku u svoj rad; na primer, na izložbi “Insistirai na performansu“ (2012), ona je uvlači u izvođenje teksta “Diskusija između teksta i performansa”.

Rad Lilo Nein na konceptu performansa se odigrava i u praksi i u teoriji. Njene performativne strukture su često zasnivane na scenarijima koji se mogu čitati kao instrukcije za performativnu glumu i improvizaciju. Njene publikacije su, u jednu ruku, teoretska preispitivanja performansa, a u drugu mogu biti čitane kao tekstovi za performanse.

I u pobedničkom performansu ŠTA NAS POKREĆE! Lilo Nein istražuje odnos između tela i jezika, fizičke prisutnosti u tekstu i pitanja prolaznosti i autorstva performansa.

Ovo je prevod izjave za štampu Kunstraum Niederösterreich