Hundertwasser, Japan i avangarda

This post is also available in: Engleskom

The Match of the Century, detail (1952) oil on mirror's wood frame

The Match of the Century, detail (1952) oil on mirror’s wood frame

Nepune tri nedelje po završetku opsešne retrospektive ranih radova (1949 – 1970) Friedensreicha Hundertwassera u Kunsthalle Bremen, Belvedere je u prostorijama Oranžerije otvorio izložbu čija je jedina dodirna tačka sa bremenskom ta što se okreće okvirno istom periodu slikarevog stvaralaštva. Belvedere se ne vodi hronologijom; kustosi Harald Krejci i Axel Kčhne proučavaju Hundertwasserov specifičan odnos prema Japanu i umetnicima avangarde, stavljajući ga u internacionalan kontekst kroz izlaganje njegovih radova uz dvadeset eksponata Yvesa Kleina, Pierra Alechinskog, Akire Kito, Lucia Fontane, Constanta, Jeana Dubuffeta, Renéa Brôa, Sama Francisa, Piera Manzonija, Arnulfa Reinera, Marka Tobeya i Johna Cagea. Iako nije nepoznanica da je slikar bio pod velikim uticajem istočnjačke filozofije i umetnosti koje su ga potakle na transautomatsko slikanje, da je bio neumoran borac za nezavisnost Tibeta i da je 1961. proveo produktivnih sedam meseci u Japanu, ovo je prva izložba koja se bavi takvim temama.

Spiral in Gold Rain (1961), egg tempera, oil and gold bronze on rice paper mounted on jute

Spiral in Gold Rain (1961), egg tempera, oil and gold bronze on rice paper mounted on jute

Neki od savremenih kritičara umetnosti imaju problem sa Hundertwasserovom šarenom estetikom koja se, banalno rečeno, slično radovima Keitha Haringa (a u određenom stepenu i Andy Worhola) pretvorila u bestseller asortiman kič robe. Sa arhitektonske strane gledišta, glasovi kritike rastu za još jednu oktavu osuđujući Hundertwasserovu ekscentričnu odbojnost prema pravim linijama, nepraktičnost klobučastih podova i „papagajski“ kolorit fasada, da bi se ponovo pretvorila u žamor poštovanja kada je reč o njegovim ekološkim rešenjima. Setimo se samo pošumljavanja krovova, upotrebe recikliranog materijala u gradnji i specijalnog patenta za kompostne humus wc-e, kasnije komercijalno proizvođenih od strane jedne švedske firme.

Belveder rehabilituje reputaciju najpoznatijeg austrijskog umetnika posleratnih godina, skidajući sa njega breme super zvezde komercijale. Mada mu niko ne spori genijalnost marketinške samopromotivnosti i umrežavanja ( već 1950-ih je bio visoko kotiran na internacionalnom tržištu), izložba koja je publici otvorena do 30. juna pokazuje da je, kako kaže direktorka Belvedera Agnes Husslein-Arco, Hundertwasser bio daleko ispred svog vremena i da je svojim slikarskim i performativnim radovima, kao i socijalnim intervencijama, političkim predavanjima i spisima bio preteča internacionalne avangarde poznih 1960-ih..

Akira Kito, "Milliardaiyre" (1956), oil on canvas

Akira Kito, „Milliardaire“ (1956), oil on canvas

Zahvaljujući pozajmicama iz privatnih kolekcija, materijalu iz Hundertwasser fondacije i podršci umetnikove bivše supruge – japanske umetnice Yuko Ikewade – izložba nudi pregršt iznenađenja. Jedno od njih je svega nekolicinu puta javno izlagan „Karirani autoportret“ (kazein, ugljen, ulje i akvarel na vlaknastoj ploči, 1950), imenovan prema efektu dobijenom deljenjem podloge oštrim predmetom na nejednake pravougaonike pre nanošenja boje.

Unutrašnja arhitektura uzane i dugačke prostorije Oranžerije je promenjena intervencijom biroa Toikoi koji je projektovao četiri mini paviljona podreženih klasičnim dimenzijama japanske podne podloge Tatami (0,955 x 1.91m). Ovde je mesto pronašla fotografska dokumentacija Hundertwasserovih, uglavnom akcionističkih, projekata među kojima i čuvene „Hamburške linije“ – hepeninga nastalog u jednoj hamburškoj školi decembra 1959. u saradnji sa Bazonom Brockom i Herbertom Schuldtom (za nezavisnost Tibeta) i „Šetnja imaginarnom linijom po Tokiju“ (1961) kao akcionizam u protest rigoroznoj arhitekturi grada. U jednom od paviljona dostupne su umetnikove privatne fotografije na kojima ga vidimo u ceremoniji ispijanja čaja, pri radu u tokijskom ateljeu, ispred tradicionalne japanske drvene kuće u kimonu…

Dok se 1950-ih pažnja japanskih umetnika upravlja ka Evropi i SAD, upravo ta podneblja razvijaju interesovanje za tradicionalne segmente japanske kulture kao što su kaligrafija, kultura ispijanja čaja, hortikultura, arhitektura i enterijer, a naročito za Zen školu Mahajana budizma. Hundertwasser se u to vreme nalazi u Parizu gde kroz poznanstvo sa galeristom i kritičarem umetnosti Michelom Tapiém. stupa u kontakt sa japanskim umetnicima u rezidenciji: Akirom Kitom, Shinkichijem Tajirijem, Yasukazom Tabuchijem, Kumijem Sugayom i osnivačem umetničkog kolektiva performansa Gutai Jirom Yoshiharom .Hundertwassera je u Pariz doveo francuski slikar René Brô koji ga je predstavio Johnu Cageu i Yves Kleinu. Sva četvorica će se (uz pripadnike grupe Cobra), zaintrigirani istočnjačkom kulturom, sve više udubljivati u tehnike meditacije, kaligrafije i u budističko učenje. „Hundertwassera je Japan fascinirao zato što priroda i kultura nisu odvojene. Spiritualan i svakodnevni život su neraskidivo povezani“, objašnjava kustos Harald Krejci.