Neozbiljno baratanje ozbiljnim

This post is also available in: Engleskom

epiphanie an stuehlen 2011_haengende skulptur und 2 stuehlePosle velike bečke retrospektive u Muzeju moderne umetnosti (1996) koji se do 2001. nalazio u takozvanoj Kući 20, jedan od internacionalno najviše etabliranih austrijskih umetnika Franz West se početkom prošle godine obratio Mumok-u sa ponudom o novoj saradnji. Naslov „Gde je moja osmica“, koji mnogi šaljivo, zbog boemskog života koji je umetnika letos prerano oterao u smrt zovu „Gde je moja osmina“ (u Austriji se vino naručuje o „osminama“ i „četvrtinama“), predlog je samog umetnika.Modifikovanjem naziva gvaša „Gde je moja težina?“ (2004) sa motivom pozajmljenim iz novinskog članka na engleskom jeziku u koje jedna žena pokazuje svoje prevelike pantalone posle uspešne dijete, Franz West je izvršio lingvističku transformaciju rečenice „Izgubljena težina“ (lost weight) ispuštanjemslova „w“, ostavljajući nam na maštu daljnje interpretacije. Ovo nije jedina medley 2003_two carpets and six chairszagonetka sa kojom smo ostavljeni jer je Westov specijalitet bio začinjanje ozbiljnih tema i citiranje misli iz literature koja se tiče filozofije, psihologije, umetnosti i sociologije neretko ih kombinujući sa kolokvijalnim jezikom i davajući samo polovične odgovore u želji da motiviše publiku na traganje za sopstvenim istinama.

Izložba u Mumok-u funkcioniše i kao tematska celina i kao retrospektiva bazirana na Westovom principu kombinatorike. Ne verujući u kompletno umetničko delo, Westovo interesovanje je upravljeno reakcijama recepijenata kroz aktivnu telesnu upotrebu nameštaja i modularnih jedinica i izložba u Mumok-u je jedno od retkih mesta na kojima bi posetilac mogao da sedne na eksponat i da dodirne deo instalacije, da se većina izloženih radova ne nalazi u privatnim Kasseler Ripchen 1996_wall with works by Herbert Brandl Werner Buettner Mary Heilman Martin Kippenberger Albert Oehlen Vittore Pisano Rudolf Polanszky Kiki Smith Janc Szenizcei Heimo Zobernigkolekcijama čiji vlasnici to ne dozvoljavaju. Izuzetak su skulpture velikih razmera ali i objekti od papirne kaše dovršeni 1970-ih, kao na primer oni koji čine deo instalacije „Ion“ (2010) nastale u kolaboraciji sa bugarskim performans umetnikom i koreografom Ivom Dimčevim.

Kao reakciju na „nedodirljivost“ i nazovi nelegitimnost umetničkih dela koja se smeju aktivno koristiti od strane publike, West je nekoliko svojih skulptura od pronađenih objekata presvučenih gipsom hermetički zatvorio u veliku vitrinu koju je naslovio „genealogija nedodirljivosti“, odaslavši poruku da se ne slaže sa dogmatikom ekskluzivnog prava na posedovanje autorskog dela. Izbor skulptura koje su se našle u vitrini je mogao biti sasvim drugačiji – Franz West je često menjao kombinacije radova u vrsti interaktivnog dijaloga: „Tek što bismo utvrdili koja dela tvore jednu celinu, West bi iz kutija raspakovao nešto drugo“, objašnjava kustoskinja Eva Badura-Triska povodom kratke, ali plodonosne saradnje sa umetnikom na postavljanju izložbe. Njegovo odsustvo povlači za sobom par pitanja, a među njima i kako bi West, da je poživeo, reagovao na činjenicu da propratni program a ne sama postavka održavaju dinamiku koja mu je bila najbitnija – interaktivnost umetničkih dela sa publikom.

Kombinacije i re-kombinacije umetničkih radova koje tvore deo retrospektive u Mumok-u su zbog Westove iznenadne smrti samo delimično združno definisane, a najpoznatiji aranžman – „Dimljena rebarca“ (1996) objedinjuju dela Westovih prijatelja Martina Kippenbergera, Herberta Brandla, Kiki Smith, Vittorea Pisana, Alberta Oehlena i Heima Zoberniga ispod kojih se nalaze par stolica i sto na čijoj je glatkoj površini napisano „popij pivo, ali flašu ostavi ovde“.

Nova situacija u kojoj želja kolekcionara stoji iznad umetnikovih ideja i koncepata dovela je i do komplikacija pri sakupljanju svih „dijaloških“ delova jednog od Westovih centralnih radova – skulpturalnog triptiha „Redundanca“ (1986) koji je jedan evropski galerista, oglušivši se o Westov princip kombinatorike, rasparčao i prodao na nekoliko strana. Iako naslovljena prema pojmu iz „Uvoda u semiotiku“ Umberta Ecca, „Rendundanca“ je zapravo reakcija na moto Dokumente 7 (1982 Bena Vautiera da je umetnost suvišna. Franz West je o ovom delu 2011. izjavio da je na posmatračima da odluče da li je suvišno ili ne. triptih stoji u direktnom dijalogu sa tri skulpturalna dela austrijskog umetnika Heima Zoberniga koji je sa Franzom Westom koncipirao i izveo veliki broj projekata. Od njih izdvajamo „Studiolo“, instalaciju u čijem je koncipiranju učestvovao Zlatan Vukosavljević, montiranu u palati Barbarigo na Bijenalu u Veneciji 2005.

O udobnosti Westovom nameštaja nema ni govora što je poznato svakom ko je seo da se odmori u ulaznoj hali bečkog MAK-a, ali će iste te sprave za žuljanje prekrivene ćilimima biti jedina opcija za sedenje na izložbenoj video-stanici na kojoj se na pet monitora projektuju video radovi o umetniku.

retrospektiva „Gde je moja osmica?“ u Mumok-u traje do 26. maja posle čega se seli u frankfurtski Muzej moderne umetnosti.