Glavna nagrada festivala poljskom filmu “Izgleda lepo izdaleka”

Nagrada Crossing Europe Award European Competition (10.000 €) dodeljena je poljskom apstraktnom slikaru Wilhelmu Sasnalu i vizualnoj umetnici Anki Sasnal, za njihov prvi dugometražni film Izgleda lepo izdaleka. Žiri je svoju odluku obrazložio time da je u pitanju „veoma hrabar, nekonvencionalan i na izvestan način drzak film koji podstiče na razmišljanje o tome šta je filmska umetnost“ a koji “ispituje odnos između filma i svih drugih načina umetničkog izražavanja.“ U filmu, pošteno rečeno, ništa ne izgleda lepo ni iz daleka – u malom izolovanom poljskom selu u kome se sve raspada i truli, ne može se pronaći ni neko ko se, po ljudskim kvalitetima, razlikuje od nevesele sredine u kojoj živi. Toliku koncentraciju negativne energije je teško podneti do kraja, te je prava sreća da film traje svega 77 minuta. Štedljiva upotreba dijaloga još više naglašava tešku, nezdravu atmosferu okruženja koje su Sasnalovi kreirali. Kao što je to primetio jedan nemački gost festivala: „u tom filmu su i životinje antipatične“.

NEW VISION AWARD, etablirana na prošlom Crossing Europe festivalu, je novčana nagrada (od 5000 €) koja se dodeljuje za dugometražni film iz programskog odeljka PANORAMA EUROPA fiction. Izbor ovogodišnjeg tročlanog žirija u kome se nalazio i srpski reditelj Oleg Novković, pao je na portugalski film Krv moje krvi (režiju je vodio João Canijo), od početka festivala jedan od glavnih favorita.

Radnja filma se vrti oko kuvarice i samohrane majke dvoje dece Marsije, odnosno oko njenih nastojanja da u red dovede tragične posledice tajne koja mora ostati zakopana. U svojoj opsednutošću ćerkinim sudbinom, glavna protagonistkinja gubi uvid u sva ostala zbivanja u kući. Ne vidi čak ni “pad” svog sina, sitnog delikventa nedavno otpuštenog iz kazneno-popravnog doma, čija se glava – jer lokalnog dilera droge pokušava da prevari za pola kilograma kokaina – nalazi u opasnosti. U ulozi njegove zaštitnice i jedine osobe koja ga stalno izvlači iz problema, nalazi se sjajna Anabela Moreira kao požrtvovana tetka koja se i teško ušteđenim parama i ličnim poniženjem zauzima za sestrića. Scena u kojoj Moreira u ulozi Iris dopušta da je diler seksualno i verbalno zlostavlja je jedan od najsnažnijih vizuelnih momenata u filmu. João Canijo je stvorio tehnički izvanredan film u kome je porodična atmosfera domaćinstva iz siromašnog gradskog predgrađa gledaocu akustički približena i “propuštanjem” spoljašne halabuke automobila i komšijske galame kroz zidove kuhinje u kojoj Marsija i njena deca provode dobar deo vremena. Razgovori koji teku u krug, a nekada i paralelno, kamerom koja istovremeno prati o čemu se govori u dvorištu i u kuhinji pored, dodaju na intimnosti koja odslikava zbivanja stešnjene porodične kuće u kojoj majka i odrasla ćerka, zbog nedodstatka prostora, moraju da dele krevet. Ovaj film je definitivno jedna od naših preporuka sa programa festivala!

Nagrada evropskih i mediteranskih filmskih kritičara FEDEORA za najbolji dokumentarni film (za reditelje mlađe od 33 godine) je otišla nemačkom reditelju Sebastianu Mezu za njegov dugi metar Pisma iz Nemačke o ženama i devojkama iz jugoistočne Evrope koje su, lažnim obećanjima o boljem životu na zapadu, a kasnije batinjanjem i silovanjem, prinuđene na prostituciju. U centru filma su iskustva tri žene čije ispovesti opisane u pismima čitaju anonimni glasovi, dok kamera luta između njihovih rodnih gradova/ sela, nepoznatih “usputnih stanica” i navodnih mesta događaja iz prošlosti (uz korišćenje umetničke slobode i metafora). “Reditelj na veoma originalan način portretira mržnju, nedostatak samopouzdanja i rezignaciju žena koje su zarobljene u mreži trgovaca robljem i organizovane prostitucije”, deo je obrazloženja žirija (Deana Kotige iz HR, Simone Boria AT/ GB i Jetona Budime sa Kosova) za donešeni izbor. Pisma iz Nemačke je human film, tehnički odlično urađen, koji će retko koga ostaviti ravnodušnim.

Drugi žiri FEDEORE je za pobednika u kategoriji Dokumentarni film (reditelji stariji od 33 godine) nagradio švajcarskog reditelja Fernanda Melgara za njegovu kritičku analizu azilantske politike u Švajcarskoj – Specijalan let. Melgarov pristup temi je topao, ali ne i stereotipno pristrasan. Njegov fokus je upravljen na uslove pod kojima azilanti čekaju na konačnu odluku vlasti o deportaciji, na njihov očaj i osećaj beznađa pod ponižavajućim okolnostima koji vladaju u “aedromskom kavezu”.

Publika je za svoj omiljeni film izabrala gej dramediju Weekend Britanca Andrew-a Haigh-a koji odlikuju lucidni, autentični dijalozi između dvojice muškaraca čija je veza, pre nego što je uopšte i počela, već osuđena na propast. Weekend je zabavna i inteligentna priča koja se bavi univerzalnim pitanjima poverenja, ljubavi i prijateljstva, ali ne spada u one filmove koje ćete dugo pamtiti.