Вилијам Бароуз: скалпелом против оруђа контроле

“Да ли ти је познато да је оружје Дивљих момака осамнаест инча дугачак Боуви нож?”, чувено је питање које је Вилијам Бароуз 1974. поставио Дејвиду Боувију у интервјуу који му је дао за фебруарско издање Ролингстона. Боуви је у то време већ увелико за своје стихове користио Бароузову кат-ап технику (пример: албум Дајмонд догз) коју је овај истраживао и унапређивао више од десет година, не заустављајући се само на експериментисању са књижевним формама.

Од момента када се његово име прочуло у Европи и Америци, Бароуз се нашао у жижи интересовања рок музичара. Његова бледа, елегантна појава се, на пример, налази тет-а-тет уз Мерилин Монро на култном омоту Битлса Sgt. Peper`s Lonely Hearts Club Band, уз шездесетак других личности које су на овај или онај начин имале утицај на највећи британски бенд свих времена. Бароуз се, међутим, не појављује само на омоту Битлса. Његову кат-ап технику Пол Макартни употребњава у кројењу стихова за Еленор Ригби, али је утицај неоспоран и у песми A Day in the Life. Једини ауторизовани биограф Вилијама Бароуза – Бери Мајлс – открива у разговору са Колином Фелоузом, кустосом актуелне изложбе у Кунстхале “Кат-апс, кат-инс, кат-аутс”, да су Бароуз и Макартни средином 1960-их у Лондону истовремено снимали, сваки за себе, своје тонске записе у некадашњем стану Ринга Стара претвореном у студио. Током тих вишемесечних “комшијских” односа, Бароуз и Мекартни су водили живе дискусије о кат-ап техници и могућностима које ова нуди за примену у музици.

Пол Макартни је интезивно радио на своме аудио магазину који је, у виду грамофонске плоче, требао да излази једном месечно и који се састојао од фрагмената интервјуа, студијских проба, стихова, бекстејџ разговора и необјављених аудио записа, док је Бароуз експериметнисао са стерео уређајима које је дизајнирао Јан Сомервил, његов дугогодишњи животни сапутник. Самервил је био задужен за техничко опремање читавог студија, а његов изум стробоскопа сачињеног од цилиндра са прорезима постављеног на грамофон са 78 или 45 обртаја, постао је познат као Машина снова коју је Бароуз употребљавао у својим видео и аудио радовима. На изложби у Кунстхале се налазе Бароузови кат-ап филмови (у режији Британца Антонија Балча) – Towers open fire (1962), The cut ups (1966) & Вилијам купује папагаја (1963). У једноме од њих се види Машина снова, иначе креирана под утицајем књиге Живи мозак британског неуропсихолога и пионира роботике Вилијама Греја Волтера.

Иако се код Бароуза, нарочито на ранчу у Канзасу на коме је провео последње године свог живота (1981-1997), окупљала музичка елита – Пети Смит, Лу Рид, Деби Хари, чланови бенда Соник Јут, Мик Џегер, Курт Кобејн (и многи, многи други) који су проводили дане у интелектуалној размени са оцем Бит генерације – писац је неретко изјављивао да мрзи рокенрол и да су му сви ту људи драги али да нема појма ни шта певају. А пошто је живео у самоизграђеном свету великих противречности, то га није спречило да учествује у понеком од њихових пројеката. Тако су настале уврнуте колаборације са Рави Шанкаром, Орнет Колман, Лори Андерсон, са бендовима Министри и Р.Е.М, а не треба заборавити ни чувени макси сингл “Звали су га свештеник” настао са Куртом Кобејном. Бароузова нецензурисана писана реч и његова склоност ка претеривању су инспирисали и британску панк и пост панк сцену; на пример, музички – Тробинг гристл, Џенесис П-Ориџ, Кабаре Волтер и Џој дивижн, на дизајн плану – омоте за албуме бендова Базкокс и Телевижн уметнице Линдер Стерлинг.

“Кат-ап,кат-ин,кат-аут”о уметничком опусу Вилијема Бароуза је прва изложба са смислом коју је Кунстхале успела да постави на ноге после низа рециклираних тема и кураторских промашаја. Неки од критичара замерају кустосу Колину Фалоузу (уметник и професор Звука и визуелне уметности на ливерпулском институту за сценску уметност који је 1996. основао Пол Мекартни) на штурим информативним паноима, указујући на превелику густину изложене документације и потешкоће у сналажењу таквих посетилаца који нису довољно упознати са Бароузовим животом и стваралаштвом. Са друге стране, мање је вероватно да ће се неко ко нема појма о анфан териблу америчке пост-ратне књижевности и о његовом неисцрпном крос-оверу књижевних, ликовних и аудио елемената, уопште упутити на изложбу у Кунстхале када се у њеном директном окружењу налазе много комерцијалније ствари. На изложби се налази прегршт фанзина и оригиналних рукописа Вилијама Бароуза, његове Shotgun paintings (чији назив није случајно сличан Пуцњевима Ники де Сен Фал), црно-беле фотографије (студије мотива за колаже) настале махом у Лондону, аудио снимци његових књижевних експеримената, семпловања…Његов назални глас се може чути са многобројних снимака у којима чита исечке из својих кратких прича и бизарних белешки. У многобројним витринама се могу погледати делови из његових дневника, колажи и новински чланци везани за јавне наступе, перформансе и објављене књиге. Један од најзанимљивијих делова изложбе је посвећен серији од седамнаест кат-ап радова насталих у сарадњи са Брајаном Гајсином.

Скоро пуне три деценије пре него што ће Гајсин (1959. у Паризу) пуком случајношћу открити потенцијал технике која ће, тек кроз експерименте Вилијама Бароуза, постати позната као кат-ап, Тристан Цара је први описао процес настанака колажа и поезије уз помоћ исечака из новина и брошура. Међутим, једино ће Вилијам Бароуз ову методу исцрпети до краја. Неколико његових романа је сасвим базирано на овоме принципу, као на пример “Нова” трилогија: Софт машин (1961), Карта која је експлодирала (1962), и Последње речи: Нова експрес (1962), настала од преко хиљаду страница материјала преосталог од писања Голог ручка.

У комбинацији визуелног и текстуалног, Бароуз је проводио огромну количину времена одабирући материјал за кат-ап колаже. Прво би довршио текст а потом нацртао растер (најчешће састављен од 36 квадрата) и насумице нумерисао сваки од квадрата. Одушевљен принципом случајности и опседнут идејом да су језик и наука оруђа контроле, Бароуз је своје експериментисање писаном речју видео као облик борбе против естаблишмента. Чим би откуцао страницу текста, исекао би је скалпелом на четири дела која би потом изместио и покушао да пронађе интересантан спој написаних редова или мисли. Уколико би пронашао идеалан склоп, резултат би откуцао на засебној страници на којој би остало само пар употребљивих редова. Бароуз је био у константном процесу подвлачења, тражења за секвенцама и прекуцавања које га је буквално затрпавало гомилом недовршеног материјала. На почетку је користио чланке из магазина Лајф и Тајм, током 1960-их пасаже из дела Вилијама Шекспира, Џејмса Џојса, стихове Артура Рембоа, Езре Паунда, а касније је почео да инкорпорира и сопствене текстове.

У Кунстхале се налази и реконструкција пишчеве приватне библиотеке из куће у Канзасу која показује да је, онолико колико је читао озбиљна књижевна дела, толико, из пуке радозналоисти, студирао и петпарачку литературу, саветодавне или секташке књиге, а нарочито се посвећивао студирању свих учења која су на било који начин имала везе са ослобађањем од система контроле.

Изложба “Кат-апс, кат-инс, кат-аутс” у бечкој Кунстхале о уметничком стваралаштву Вилијема Бароуза, човека кога су звали Свештеник, Џанки-џентлмен,Невидљиви човек, Краљ “пешкира”, или “Стари Бик Ли” како му је у роману На путу протепао Џек Керуак, траје до 21. октобра ове године.