Награда Mонблан француској редитељки Жизел Вијен

У необичном амбијенту некадашњег салцбуршког Палменхауза, а данас цвећаре познате по елегантним баловима, Францускињи Жизел Вијен је 21. августа уручена награда Монблан за обе представе са којима се нашла у селекцији програма Young directors: Вечити идол и Ево овако ћеш да нестанеш.

Овог лета се на репертоару Младих редитеља нашло пет позоришних комада из Јужноафричке републике, Француске, Аустрије и Јужне Кореје, од којих су се четири такмичила за главну награду. Произвођач луксуз налив-пера, сатова и накита Монблан већ једанаесту годину финансијски подржава овај пројекат који се етаблирао као програмски део Салцбуршког летњег фестивала. Позната швајцарска фирма традиционално спонзорише једну представу коју доводи у Салбург о своме трошку, а за најбољу режију додатно додељује новчану награду од 10.000 € и наливперо Макбет у режији Макса Рајнхарда названо према “европском Лију Страсбергу” – глумцу и редитељу који је 1920. са Хугом фон Хофманшталом и Рихардом Штраусом основао Салцбуршки летњи фестивал.

Петочлани жири у саставу – Тадеуш Ропач (колекционар и галериста), председница Салцбуршког летњег фестивала Др. Хелга Рабл-Штадлер, глумац Аугуст Дил, аустријски режисер и драматург Клаус Хендл и уредник редакције културе немачког листа Ди цајт Петер Кимел – је своју одлуку образложио следећим речима: „(…) У театру Жизел Вијен, човека прождиру простори за које је мислио да њима влада. Али начин на који се бори, иако на крају нестаје, пун је лепоте (…)“ По уручењу награде, Вијен је у своме емотивном говору апеловала на новинаре да пажљивије бирају речи при писању критика, реагујући на пар оштрих и непријатних формулација у приказима њених представа који су изашли у штампи. Највише отровних стрела је било испаљено на рачун Вечног идола, представе на леду која наводно тематизује људску фрагилност, односно крцкање наивне невиности у процесу одрастања, са бићем растрзаним између жеље за сигурношћу и додира са опасношћу. У Вечном идолу као првом делу уметничког пројекта који покреће питање савременог поимања лепоте и његовог утицаја на однос људи према реду и дисциплини, глумци су (сем Жонатана Капдевјеја) професионални спортисти; клизачици Орор Померенко су се у салцбуршкој леденој дворани Фолксгартен на леду придружили чланови хокејашког тима EC Oilers Salzburg и девојчице из локалног Клизачког савеза… Створити кореографију на леду и назвати је модерним плесом је пилула која се тешко гута због чега је и изостао ентузијазам публике и критике. Други део пројекта назван Ево овако ћеш да нестанеш (приказан на фестивалу у Авињону 2010) се такође окоришћава професионалним спортистима у причи о страсти и злочину, са радњом која се одвија у мрачној, маглом обавијеној шуми.

Од појаве убликације Close up у којој су откривени детаљи везани за појединачне продукције Младих редитеља, медијска пажња је до 31. јула била усмерена према јужноафричкој редитељки Принцес Зинзи Млонго и њеној представи Заробљени. Најављиван као комад који се бави људским жељама, очекивањима, надама и стремљењима и замкама у које сами у кроз њих упадамо, Заробљенима је постављена висока летвица коју је Млонго оборила уз туп звук. Оно што је требало да послужи као одскочна даска за интернационалну каријеру редитељке из Витбенка (и трупу Тик Ток продакшнс) којој је Монблан покрио све трошкове продукције и гостовања у Салцбургу, наишло је на млак пријем публике која је Заробљене испратила апатичним аплаузом. Главна слабост представе је лош драмски текст који личи на писмени задатак на тему ”дефиниција слободе”, при чему је остало нејасно о каквим се слободама конкретно ради. Млонго тврди да при конципирању Заробљених није обрађивала јужноафричку прошлост и да је њена тема о ропству предрасудама, друштвеним нормама или идеалима лепоте – универзална. Као инспирацију цитира драмски текст Обојени музеј афроамеричког писца Џорџа Волфа, што је очигледно само у коришћењу идеје о „музеју живих људи“. Протагонисти Заробљених се смењују на бини у брзом такту, декламују своје животне приче дотичући се тема рата, изопштености из друштва, мобинга, а потом и дијета, пластичне хирургије, новца и славе… Током седамдесет минута колико комад траје, порука постаје све нејаснија, нарација све бесмисленија.

Корнелија Рајнер се за награду такмичила са комадом Јакоб Михаел Рајнхолд Ленц (у извођењу позоришне трупе Монтањ рус), рађеном према приповетци Георга Бихнера о песниковом краткотрајном боравку у дому конзервативног пастора Оберлина у алзашком селу Валдерзбах (1771). Бихнеров Ленц се сматра ремекделом кратке биографске прозе која слика сву озбиљност песниковог душевног стања после никада разјашњеног распада пријатељства са Јоханом Волфгангом фон Гетеом. Упркос изванредној глуми, маштовитој сценографији и музици коју уживо креира један перкусиониста, представа Јакоб Михаел Рајнхолд Ленц је малокрвна, једнолинијска и не успева да гане. Иначе, на оперском програму Салцбуршког летњег фестивала се налази опера Војници Бернда Алојза Цимермана која је базирана на истоименој Ленцовој четворочинки – најлепше музичко изненађење овога лета.

Ван конкуренције се нашла представа Хамлет кантабиле редитеља Бае Јо-Супа у извођењу трупе Туида из Сеула, интересантна интерпретација Шекспировог класика као ‘Хамлет-егзорцизма’. Видовњак Бобире током шетње шумом проналази Хамлетову лобању и бележницу из које сазнаје да покојник сваке вечери лута светом јер није пронашао спокој. Тиме почиње типичан заплет ала Туида, трупе прослављене повезивањем источњачких и западњачких позоришних традиција, употребом лутака, маски, акробатике и музике у експериментисању са драмским текстовима.

Први пут у историји Монблан награде, за ово признање су се бориле само редитељке, што је само једна од освежавајућих новина које се могу приписати новоименованом директору глумачког дела фестивала Свену-Ерику Бехтолфу. И поред јако слабог пријема све четири представе које су се ове године нашле на такмичарском програму Младих редитеља, директору Бехтолфу се треба одати признање на свежим идејама. На пример, овога лета су у главни позоришни програм биле уврштене две представе чувене луткарске трупе Талијас Компањон из Нирнберга која је извела Девојку из Света Вила (или Сељак као милионер) Фердинанда Рајмунда (1790-1836) и Замак Франца Кафке, дечија представа – изванредан Моџо – је одушевила публику свих старосних доби, а Моје пчеле младог аустријског редитеља Клауса Хендла (која је на Салцбуршким фестивалским недељама доживела своју премијеру) је у најмању руку, најоригиналнија продукција фестивала. Никако не треба заборавити ни изванредну продукцију бечког Бургтеатра Принц Фридрих од Хомбурга у режији Андрее Брета према Хајнриху фон Клајсту (1777-1811) са Августом Дилом у главној улози, једним од највећих немачких глумачких експорта (биоскопска публика га је гледала поред Анђелине Жоли у Салту) и легендарним аустријским глумцем Петером Симонишеком (по проценама критичара, најбољим Једерманом свих времена) који се у представи појавио у улози Изборног кнеза од Бранденбурга.