Hroničar neprijatne istine
Pre tri meseca, na turi kroz bečke galerije na kojoj je za njim kaskala grupa ljubitelja umetnosti, poznati kustos Thomas Mießgang je glasno artikulisao misao koja se mnogima od jeseni vrzma po glavi: “Žene su se obukle, muškarci su se skinuli”. Ovaj komentar se odnosio na novi trend u izložbenoj stvarnosti Austrije koji ženski akt prvi put, u odnosu na pripadnike suprotnog pola, od nedavno stavlja u drugi plan. Od otvaranja dve uspešne izložbe – “Goli muškarci” u bečkom Leopoldu u njenog istoimenog konkurenta u Lentos muzeju u Lincu, sve više (pre svega galerijskih) izložbi na temu muškog akta je počelo da izranja iz tame. U toj iznenadnoj novoj orijentaciji ka muškom telu, internacionalno etablirani austrijski umetnik Erwin Wurm zauzima posebnu poziciju, tretirajući, za mnoge oku neugodnu (tabu) temu – nagost muškarca u zrelim godinama. Na izložbi svoje nove serije radove “De profundis” u Albertini, Wurm je “skinuo” svojih dvadeset i pet kolega među kojima se nalaze neka od najpoznatijih imena domaće umetničke scene: Hermann Nitsch, nedavno preminuli Franz West, Christian Ludvig Attersee, Franz Graf, Herbert Brandl i Manfred Wakoblinger (da pomenemo samo neke od njih).
Wurm je fotografije svojih modela – “po prirodisvog zanata, najstrpljivijih i najprofesionalnijih koji se mogu naći” – za prvu solo izložbu u Albertini kamerom snimao u njihovom prirodnom okruženju; u privatnim stanovima, dvorištima i ateljeima, kreirajući obimnu seriju od devedeset takozvanih “Freundschaftsbilder” (slika prijateljstva) na kojima je potom izvršio slikarske intervencije. Početnu zamisao da za svoje aktove sa jasnom referencom na značajna skulpturalna i likovna dela gotike, romantike i renesanse pozove internacionalne umetnike, Wurm je odbacio u korist saradnje sa ljudima koje dobro poznaje, pozivajući se na lagodnost rada sa poznanicima i prijateljima.
“de profundis” je za autsajdere galerija anonimnih (ostarelih) muških aktova jer je bez dobrog poznavanja austrijske, prevashodno slikarske, scene nemoguće znati ko se krije iza krštenih imena Manfred, Hans ili Fritz. Jedino je teško ne prepoznati sedu bradu i trbuh Hermanna Nitscha koji jedini, pored Franza Westa, ostaje pošteđen “Adamovog kostima”.
“Spremnost na ružnoću” i “hrabrost prikazati se u nelaskavom svetlu” su neki od glasnih komentara koji idu koliko na Wurmovu, toliko i na adrese portretisanih umetnika. Omlohavljeni mišići, smežurana koža, nabubreli trbusi i maljavost na neželjenim delovina tela dominiraju fotografijama koje umetnik obrađuje akril bojama. U ovom procesu “preobličavanja” tela, Wurm naglašava različite delove anatomije, ponekad se koncentrišući na samo jedan detalj na licu, na struk ili torzo, a u nekim slučajevima najintimniji organ zauzima centralno mesto kompozicije. Umetnik ne pošteđuje ni svoje telo kome u dva slučaja, prekrajanjem kontura četkicom, daje tipično ženske obline, a u osamnaestodelnoj seriji autoportreta plavom tintom na papiru, uočljive su jasne paralele sa, na primer, Dürerovim autoportretom nastalim oko 1500 ili sa Michelangelovom skicom za Pietu (nastale 1530-ih).
Teatralnost je jedna od glavnih komponenti serije “De profundis” koja se najviše okreće gotičkim interpretacijama ljudskog tela i, po Wurmu, neprihvatljivoj ideji da je samo umetnik koji pati umetnik koji zaslužuje čast i slavu. Čulnost i “gola istina” zamenjuju asketizam i skrušenost- iako su poze sa originalnih uzora iz perioda gotike i renesanse zadržane, Wurmovi modeli su u svojoj nagoj ranjivosti ostavljeni na nemilost kritičkom oku posmatrača.
Uzmerirenost je najblaži osećaj koji će obuzeti tipičnu konzumentsku dušu na izložbi Erwina Wurma – momenat u kome živimo od nas zahteva da se privolimo strogim idealima lepote prema kojima je samo mršavo, sportsko ili kozmetički perfekcionirano telo prihvatljivo za javno izlaganje. Kod Wurma – zbog načina na koji barata sa dvodimenzionalnošću pokušavajući da joj doda nijansu materijalne opipljivosti – intervencije još uvek jasno upućuju na to da je prevashodno vajar.
Naziv izložbe “De Profundis” potiče od istoimenog pisma Oscara Wilda koje je kao zatočenik na odsluženju dvogodišnje kazne u tamnici u Readingu napisao svome ljubavniku lordu Alfredu Douglasu. “De Profundis” je zapravo početak 130. psalma – “Iz dubine vičem k tebi, Gospode” (na latinskom : De profundis clamo at de domine) koji je sem Wilda, inspirisao kompozitore poput Franza Liszta, Christopha Willibalda Glucka, Johanna Sebastiana Bacha i Felixa Mendelssohna, motivisao je i Georga Trakla za jednu od najmračnijih pesama koje je ikada napisao.
Izložba traje do 17.februara.
