Crtanjem protiv zaborava

Beč, Leopold muzej: Usred nerešenih pitanja restitucije umetničkih dela koja se nalaze u stalnoj kolekciji Leopold muzeja,otvaranje izložbe “Crtanjem protiv zaborava” Manfreda Bockelmanna koja se bavi holokaustom (konkretnije, decom stradalom u etničkom čišćenju za vreme Drugog svetskog rata) – može se dvojako tumačiti. Sa jedne strane rađa se nada o menjanju politike kuće koju očekuju novi procesi vezani za restituciju, ali ovaj potez se takođe može iščitati kao pametna strategija ublažavanja oštrih novinskih reakcija na sporovozne odluke po pitanju iste.
Okosnicu izložbe “Crtanjem protiv zaborava” čini šezdeset velikoformatnih portreta dece i omladine (crteža ugljenom) baziranih na autentičnim fotografijama koje su esesovci, u opsesivnom nastojanju da dokažu “bezvrednost” ostalih kultura – pre svega Roma, Jevreja, i Sinti – pothranjivali u svojim arhivima namenjenim “naučnim studijama “eugeničara.

Manfred Bockelmann ne prikazuje martire i koncentriše se na lica koja još nisu obeležena bolestima, iscrpljenošću, mučenjem i glađu: “Želim da ih prikažem kao individue i da ih izvučem iz anonimnosti statistike”. Mekani tragovi ugljena na juti stoje u jakom kontrastu sa hladnom dokumentarnošću fotografija koje umetnik koristi dvojako – za projekcije portreta na papir koje mu pomažu pri crtanju, ali potom, u originalnoj veličini, za perfekcioniranje detalja. Bockelmann priznaje da neuspele radove u kojima ne uspeva da preslika autentičan izraz u očima mladih ljudi i dece uništava, jer bi u suprotnom i sam bio u poziciji hladnokrvnog arhivara.
Uz svaki portret stoji ime, prezime i kratak opis sudbine žrtava. Među njima nalazimo i lice romske devojčice Sidonie Adlersburg čiju je sudbinu u knjizi “Zbogom Sidoni” danas obavezne lektire u svim austrijskim školama, opisao Erich Hackl. Čitamo: “Sidoni je 1933.

usvojila austrijska porodica Breirather. Roditelji su prisiljeni da je u martu 1943 predaju u dečji dom u Tirolu. Devojčica se u koncentracionom logoru Auschwitz-Birkenau razbolela od tifusa i poslata je u gasnu komoru “.
Identitet nekoliko portretisane dece ostaje anoniman, što je posledica pokušaja nacista – od momenta kada im je postalo jasno da će izgubiti rat – da unište dokaze o genocidu.
Fotografski termini su zakazivani pre deportacije u logore o čemu većina porodica nije ništa slutila. “Dobili bi obaveštenje da će im u posetu doći fotografski tim. Mnogi nisu znali šta ih očekuje, i obukli bi svoju najsvečaniju odeću, ali na licima mnogih je vidljiva strepnja “objasnio je umetnik novinarima pred otvaranje izložbe u maju.

U toku poslednje tri godine, Bockelmann je naslikao 120 portreta dece jevrejskog, romskog i slovenskog porekla koja su bila deportovana u neke od najozloglašenijih koncentracionih logora, ali takođe i decu sa specijalnim potrebama koja su postala žrtve eutanazije u specijalnim

bolnicama. Lica nekih od njih su uhvaćena kamerom pre i posle lišavanje slobode. Na potonjim, u prepoznatljivim štraftastim uniformama i obrijanih glava, iz očiju svakog od njih isijava strah.

Interesovanje za najcrnje poglavlje austrijske istorije, Manfred Bockelmann je razvio tokom 1950 ih kada je, pogledavši dokumentarni film o holokaustu, posramljen onim što je saznao, u znak solidarnosti sa palim žrtvama počeo da nosi žutu jevrejsku zvezdu. U austrijskim školama se decenijama nije učilo ništa o zločinima počinjenim za vreme rata, što umetnik i dalje smatra sramnim.

Iako je svestan toga da je nemoguće likovno predstaviti svih 200.000 žrtava, ovaj projekat je nešto sa čime želi da nastavi da se bavi i u budućnosti.

Manfred Bockelmann je fotograf, vajar i pejzažista koji do ovog projekta skoro da nije pokazivao interesovanje za portret. Od 9/11 ne koristi nijednu boju sem crne i bele.

Izložba traje do 2 septembra