Prekrajanje privatnosti na izložbi “Faceless I”

Freiraum, MQ, Beč: Besprekoran koncept, Naša preporuka broj jedan za ovo leto, Kustoski podvig, samo su neke su od kritičarskih pohvala u štampi na adresu aktuelne izložbe „Bezlično” (Faceless) čiji je kustos srpski umetnik Bogomir Doringer. Podvigom se, sem jasnog i uzbudljivo izvedenog koncepta, može nazvati i kustoska odluka da za osetljiv prostor koji se tretira kao spomenik na kome nisu dozvoljene  intervencije poput bušenja zidova ili zakivanja eksera, angažuje studente salcburške akademije Mozarteum koji su osmislili unutrašnju arhitekturu galerije. Postavljanjem konstrukcija od šper ploča koje tvore minijaturne sobe sa jednim do dva zida otvorenim ka susednim radovima, ovaj dodatni prostor pomaže da izložba dobije još više na protočnosti informacija.

Priča o bezličnosti počinje uvidom u gubitak privatnosti na globalnom nivou i teče dalje kroz poglavlja o uzrocima, fenomenu burke/ čadora, maske kao umetničkog načina izražavanja ili modnog detalja, glamura, huliganstva, fetiša, seksa do apsolutne transformacije.

Pojačane mere predostrožnosti uz sve jače prisustvo bezbednosnih kamera, kontrola informacija na popularnim socijalnim mrežama i prisluškivanje/špijuniranje privatnih telefonskih razgovora i elektronske prepiske građana, postale su deo naše stvarnosti od septembra 2001. Ovo je tema kojom se bavi američka umetnica Addie Wagenknecht, čija skulptura Asimetrična ljubav (Asymmetric love) – „luster” od kamera za obezbeđenje i internet kablova, bukvalno i metaforički u fokus stavlja problem ograničenja privatnosti. Uvod u ovu tematiku nalazimo na samom početku izložbe, u pedesetominutnom video radu „Faceless project” nastalom prema strogim pravilima manifesta o video nadzoru, u kome umetnik Manu Luksch koristi autentične snimke londonskih kamera za obezbeđenje, otkrivajući klaustofobičnu stvarnost državnog „Velikog brata”.

Dva tornja Holanđanina Marca Bijla – dva paralelno postavljena ogledala na kojima se sliva crna boja – nas dovode do srži savremene krize identiteta kritičkim pristupom uticaju 9/11 na medisjke debate i teorije zavere koje umetnik vidi kao klasičan primer ljudske sposobnosti da svaki katastrofalni događaj pretvori u apstraktnu ideju o dobru i zlu.

Bogomir Doringer je već duže zaokupiran temom skrivanja identiteta koju je kao kustos obradio u Freiraum-u:

– Ideja mi se stvorila još za vreme studija kada sam počeo da radim na projektima u kojima sam sakrivao ili brisao lica, što je bila moja lična reakcija na zbivanja u Holandiji, na mnogobrojne diskusije na temu burke i integracije imigranata, uglavnom iz muslimanskih zemalja. Istovremeno sam reagovao na moj status nekoga ko ne dolazi iz zemlje Evropske unije i koji je zbog toga tretiran drugačije od ostalih „Evropljana”. Kada sam stigao na studije u Holandiju, zamišljao sam da ću pre svega biti umetnik a onda sve ostalo, ali sam postao prevashodno imigrant, kaže Doringer.

Upravo ovom problematikom se bavi Tanja Ostojić u fotografskom radu „Integracija nemoguća”, koji je samo deo njene opsežne interaktivne kompilacije performansa, umetničkih akcija i dokumentarnog materijala na temu imigrantske politike Evropske unije. Obučena u burku sa mustrom maskirne uniforme, Ostojić se kritički osvrće na ranjiv položaj imigrantkinja u zemljama zapadne Evrope. Iranski umetnik Shahram Entekhabi burkom pokriva tela žena sa erotskih oglasa ili modela sa komercijalnih bilborda, sa jedne strane analizirajući praksu cenzure u svojoj zemlji porekla, a sa druge ukazujući na problem tretiranja žene kao robe u zapadnom društvu, dok je kritički osvrt na čador iz perspektive jedne žene dat u video radu turske umetnice Nezaket Ekici koja, sloj po sloj, pokriva lice i telo do neprepoznatljivosti.

Dok zabrađivanje iz religioznih razloga nailazi na nerazumevanje u zapadnom društvu, maske su postale deo realnosti na modnim pistama kod dizajnera poput Juna Takahashija, Katsuye Kamoe, kuće Martin Margiela i Viktora & Rolfa čije su modne kreacije takođe uvrštene u izložbu „Bezlično”:

– Očigledno je da postoji kolektivni revolt, jer, iako u nama postoji poriv da budemo jedinstveni, našli smo se u fazi krize identiteta koja nas čini ranjivima. Više nam ne prija da svoje lice vidimo svuda. To je suština transformacije. Zbog toga se, sem dizajnera, i dosta umetnika okreće drugačijem načinu reprezentacije u kome lice postaje neprepoznatljivo, sakriveno ili maskirano. Maska ti daje moć, bez obzira na to da li si umetnik, huligan ili demonstrant, zbog čega je budućnost revolucije u odricanju od lica, objašnjava Doringer koji je presek „maskiranog društva” dao u video instalaciji od 15 monitora na kojima se, uz umetničke video radove Olivier de Sagazan („Transfiguracija”, 2008) i Bernharda Willhelma („SS 13”), emituju muzički video klipovi sa jutjuba, ali i takvi u kojima se pojavljuju maskirani huligani i rasisti, fragmenti vesti sa tv-stanice Fox, „prenos” iz američkog senata i snimak čuvenog performansa Pussy Riot u Hramu Hrista spasitelja u Moskvi.

Na izložbi „Faceless” koja se može posetiti do 1. septembra, zastupljni su i sledeći umetnici: Thorsten Brinkmann (GER), Dora Budor (CRO/USA)  & Maja Čule (CRO/USA), Harem Royal, Ana Rajčević, Veljko Onjin, Marina Abramović, Tarron Ruiz-Avila, Daphne Rosenthal, Asger Carlsen (DEN/USA), Caron Geary aka Feral is Kinky (GBR), David Haines (GBR/NED), Ren Hang (CHN), Sabi van Hemert (NED), Ursula Hübner (AUT), damier Johnson aka Rebel Yuths (NGR/ITA), Brian Kenny (USA), Ute Klein (GER), Nienke Klunder (USA), Lucy McRae (AUS) & Bart Hess (NED), Zachari Logan (CAN), Slava Mogutin (RUS/USA), Bernd Oppl (AUT), Gareth Pugh (GBR), Frank Schallmaier (NED), Hester Scheurwater (NED), Jan Stradtmann (GER), Sergei Sviatchenko (UKR/DEN), Marc Turlan (FRA), Levi van Veluw (NED) i Philippe Vogelenzang & Majid Karrouch.