Snovi o dalekom svetu spakovani u kutije (Joseph Cornell, KHM, Beč)

(objavljeno u listu “Politika”)

Muzej istorije umetnosti, Beč: Pozivanjem britanskog istoričara umetnosti Jaspera Sharpa da se 2012 . pridruži stalnom timu Muzeja istorije umetnosti na poziciji kustosa tada tek oformljenog odeljka za modernu i savremenu umetnost, označilo je početak nove ere za jednu instituciju koja do tada, sem u pojedinačnim dijaloškim situacijama, nije izlazila iz niše klasične umetnosti. Poznat po svojoj bogatoj kolekciji slikarstva starih majstora, KHM je prelomio kolač 2013. ogromnom retrospektivom Luciana Freuda koji je, sve do svoje iznenadne smrti 2011 (pripreme su trajale nekoliko godina), sa Sharpom sarađivao na konceptu izložbe. Svojom nameračenošću da koncipira i na noge postavi prvu evrosku retrospektivu njujorškog umetnika Josepha Cornella (1903-1972) u Muzeju istorije umetnosti, Sharp je privukao interesovanje londonske Kraljevske akademije umetnosti, koja je ranije ove godine „Želju za putovanjem” – kako slovi ime retrospektive – prva pokazala u svojim prostorijama. Doći do pojedinačnih osamdeset Cornellovih eksponata – kolaža, filmova i ranih objekata – koji su raštrkani po privatnim kolekcijama, bio je najteži deo posla vezanog za organizaciju obe postavke. U Beču se nikada do sada povodom jedne izložbe nije pojavilo toliko internacionalno poznatih predavača – među njima se našao Orhan Pamuk koji je 15. decembra objasnio da je Cornell, koji je znao kako da iz najbanalnijih pojmova kao što su nazivi hotela, izvuče skrivenu poeziju, imao veliki uticaj na nastanak njegovog „Muzeja nevinosti” u Instanbulu.

Kada je Joseph Cornell 1936. u njujorškoj galeriji Julien prikazao svoj eksperimentalni film montiran od obrnutih, udvostručenih, ubrzanih i izmanipulisanih filmskih sekvenci, Salvador Dalí je projekciju prekinuo scenom u kojoj je oštetio projektor, tvrdeći da je taj film „prethodno sanjao”, glasno upućujući optužbe Cornellu da mu je ukrao ideje iz podsvesti. To je bio šok za introvertnog osobenjaka koji posle ovog incidenta nije želeo da javno pokazuje svoje mahom eksperimentalne filmove – neke od njih nastale zajedno sa Stan-om Brakhage-om i Lawrenc-om Jordan-om. Bečki Muzej istorije umetnosti je ovu nepravdu, u kooperaciji sa austrijskim Filmskim muzejom u novembru ispravio dvodnevnom retrospektivom Cornellovih filmova na kojoj je pokazano sedamnaest ostvarenja snimljenih sa 16mm filmskom kamerom. Kao i ostatak njegovih umetničkih dela, svako od njih je – iako Cornell za života nikada nije napustio New York (ergo, naziv izložbe) – inspirisano interesovanjem za evropski kontinent, astronomiju i za istoriju. Rose Hobart (1936), njegov prvi i najpoznatiji film, posvećen je istoimenoj glumici koja je tumačila glavnu ulogu u b-filmu Istočno od Bornea Georga- Melford-a (1931). Isečcima scena iz originala u kojima se pojavljuje Hobartova, Cornell je od pronađenog filmskog materijala stvorio atmosferski portret koji se bazira na manipulacijama Melfordove naracije, odišući ironijom i velikom poetskom snagom.

Ni slikarstvo, ni skulptura, već kolaži i asemblaži koje je uramljivao u svojim minijaturnim vitrinama – takozvanim Kutijama senki, učinili su Kornelovo umetničko stvaralaštvo prepoznatljivim. U njima se čita čežnja za neotkrivenim predelima kroz naizgled detinjasto naivne inscenacije istorijskih događaja i književnih dela, koje prestaju da budu banalne čim se obrati pažnja na detalje. Čitav svet je komprimiran na nekoliko kvadratnih centimetara na kojima Loza Medici, Parmigianino, Mona Lisa, Juan Gris, Emily Dickinson, Caravaggio, Ludwig II Bavarski, dobijaju prostor pun simbola.
Mada izolovan od javnosti, bez pojma o aktuelnim umetničkim trendovima i bez jakih kontakata na sceni, Kornelovi radovi su inspirisali čitavu narednu generaciju američkih umetnika – Roberta Raushenberga, Jaspera Johnsa, Andy Warhola i Jamesa Rosenquista. Sakupljanjem najtrivijalnijih predmeta pronađenih po buvljim pijacama, plažama Long Islenda i u jeftinim prodavnicama tričarija, Cornell je u podrumu svoje porodične kuće stvorio veliki arhiv o značajnim umetnicima iz sveta slikarstva, baleta i filma, kao i o naučnicima i istraživačima, iz koga je izvlačio predmete za umetnička dela koje bi stvarao za kuhinjskim stolom. Mada se rani nadrealizmom inspirisani kolaži mogu uporediti sa delima Maxa Ernsta, fizička izolacija od same umetničke scene vodi do razvijanja osobenih karakteristika koje na Andréa Bretona ostavljaju veliki utisak.

Prema novinarki New York Timesa Deborah Solomon koja je nedavno objavila udopunjeno izdanje Cornellove biografije povodom koje je u KHM-u održala predavanje, Joseph Cornell je u svojim kolažima zaranjao u doživljaje iz detinjstva i bajke Braće Grim i Hansa Christiana Andersena, uvek vođen jakim utiskom koje su na njega ostavili mađioničarski trikovi Harry Houdinija koga je kao dečak, imao prilike da vidi uživo. Ako mu se za života tepalo da je „Benvenuto Cellini stvarčica izbačenih na obalu”, Cornell posthumno ima čast da se jedan od njegovih radova nađe pored čuvene Cellinijeve „Salijere” u riznici KHM-a. Nekadašnji ekscentrik koji se čitavog života prehranjivao slatkišima, živeći život samca, odrekavši se privatnog života zarad majke i brata vezanog za invalidska kolica, posthumno doživljava slavu kojoj nikada nije stremio, ali koju je svakako zaslužio.

Još samo do 10. Januara!