Bleck’s game (ISL 2012)

Islandski film Svartrur a leik (na engleski preveden kao Bleck’s night) je snimljen prema istoimenoj knjizi koja je bazirana na istinitim događajima o rađanju prve moderne narko mafije na Islandu. Kao producent se potpisuje Nicolas Winding Refn, autor, reditelj i producent legendarne trilogije Pusher (sa Madsom Mikkelsenom) i prošlogodišnjeg Vozača.

Posle uvodne špice, na ekranu iskače natpis “based on some shit that actually happened” oko koga se par kritičara već pobunilo prebacujući reditelju Oskaru Thoru Axelssonu da je rastegao pojam istine. Sasvim je sigurno da su upotrebljene velike umetničke slobode u interpretaciji rapidnog uspona grupe narko dilera na sam vrh kriminalne scene u Rejkjaviku na smeni milenijuma, ali sve drugo bi verovatno bilo mnogo manje interesantno.

Suprotno mišljenju Davida Rooneya izloženom u članku objavljenom u Hollywood reporter-u, ne stičem utisak da je reditelj imao bilo kakve ambicije da od Bepija & co. napravi nove Goodfellas. Takođe ne uočavam ni previše očigledne paralele sa Tarantinom. Principijelno, jedan od najvećih kvaliteta filma Svartur a leik je da je miljama daleko od klišeizovanih rola u popularnim američkim krimi produkcijama. Iako su različiti uplivi britanskih i američkih reditelja uočljivi, oni nisu dovoljno vezani za jednog ili drugog da bi predstavljali smetnju. Recimo da je Axelssonov film kompilacija dobro primenjenih rediteljskih iskustava, upakovana u originalan paket lične interpretacije krimića. Na nekoliko mesta prepoznajem direktan uticaj Guya Ritchija koji na momente ispliva, da bi se izgubio u autentičnom stilu islandskog debitanta.

Oskar Thor Axelsson ne romantizuje zlo i Bruno nam, kao mozak bande i surovi ubica, ni u jednom trenutku neće postati simpatičan. Bruno je neduhovita personifikacija zla, “Đavo lično”, kako će reći glas naratora (Bepi) kada ga prvi put ugleda. Bruno nam se smesta predstavlja sa svoje “čokoladne strane” – mahnitim lupanjem čekića po rebrima Robija Pacova, jednog od sitnih kriminalaca. Njegov lik postaje vremenom sve luđi i neuračunljiviji, control freak koji baterije puni stalnom demonstracijom svoje moći. Jedan od najvećih komplimenata ide na račun kastinga – teško je zamisliti da bi iko drugi do Damon Younger mogao tako dobro odigrati ulogu opsesivnog psihopate Bruna, što unekoliko zavisi i od njegovih veoma upečatljivih crta lica.

Axelsson ne upada u poznatu holivudsku zamku vickastih pseudo-intelektualnih dijaloga i jezik kojim se koristi je jednostavan.

U svom dugometražnom prvencu, on koristi lik Stebija, simpatičnog ali neuračunljivog provincijalca koji u Rejkjaviku stoji pred zatvorskom kaznom jer je u noćnom klubu u pijanom stanju skoro unakazio lice nekog momka, u građenju naracije. Stebi je nažalost previše bledunjav u odnosu na ostale protagoniste koji mu, rediteljskom omaškom, oduzimaju šou. Šteta je što Axelsson nije izvukao više iz Thorvaldura Davida Kristjanssona, ostavljajući ga, glumački, da deluje kao pismonoša između “ove” i “one” strane kriminala.

Stebi sreće svog druga iz detinjstva Totija ispred policijske stanice posle ispitivanja povodom incidenta u noćnom klubu. Ovaj mu nudi svog advokata u zamenu za uslugu koja će se pokazati kao traženje igle u plastu sena – nekoliko paketa droge sakrivene u stanu koji je policija već prevrnuta naopačke. Stebi okleva, ali pred izborom – pet godina zatvora ili sloboda, njegovu odluku nije teško pogoditi… Posle upornog traženja koje će ga dovesti do nekoliko kilograma marihuane u duplom zidu stana, sa leđa ga napada ‘desna ruka’ još uvek aktuelnog kralja droge na Islandu. Bepi dobija još jedan blackout i uspeva da prebije svog napadača do krvave mase. Ovaj incident mu osigurava ulazak u bandu, dobrog advokata koji još nikada nije izgubio slučaj, ali i nadimak Bepi psihopata. Od tog trenutka, njegov život više nikada neće biti kao pre.

Svartur a leik je sjajna razbibriga puna nepretencioznog crnog humora i iznenađujuće nepredvidivih obrta. Velika preporuka!